Филм туге

Чувени певач Тома Здравковић је на 30. годишњицу своје смрти добио омаж какав заслужује. Више од 500.000 гледалаца у биоскопима до тренутка објављивања овог текста је знак да краљ кафанског стола овде никако није заборављен.

Вест о филму Тома је за кратко време нашла пут до скоро свакога у Србији, а вероватно и бившој Југославији, мало због званичне рекламе а много више због одушевљења оних који су га гледали и њиховог дељења утисака преко друштвених мрежа. Овакву пажњу није имао ниједан домаћи филм још од Зоне Замфирове, а с обзиром на то да сам га погледао, све ми је јасније зашто. Филм о боему који се препустио готово свим човеку познатим пороцима дотиче сваку особу јер та једна његова особина – искреност у сети коју је преносио на своје текстове и мелодије, била је довољно моћна да му се све друго опрости и остави у њеној сенци.

Носталгија која није наша
Овај скоро 3 сата дуг живот једног од најаутентичнијих певача на овим просторима, креиран је тако да створи носталгију која заправо не припада већини гледалаца. Они који су живели у времену када су Тома и његове колеге стварали, данас су мањина и заправо једна од главних мисија филма јесте та да нама, већини, приближи златну епоху народне музике уз чија достигнућа и данас радо пијемо, веселимо се и тугујемо.

Да то стварно јесте епоха у пуном значењу речи потврдио је и продуцент Драган Бјелогрлић, када је пред премијеру филма у Сарајеву рекао да се догађања из филма више никад неће поновити и да је та чињеница оно што покреће емоције код људи који овај филм гледају, али и код оних који су га стварали. Он, као припадник „мањине“, одлучио је да своју емоцију према том времену представи одом једном од њених најпрепознатљивијих представника.

Погођен тон

Један од главних мотива филма, који је и прожео друштвене мреже, јесте насловна песма под називом Поноћ. Овај несуђени дует Томе и Силване, који на невероватно лак начин проналази своје место међу песмама времена које се више неће вратити, означава почетак начињања емоција гледалаца који су се упутили на емотивни тобоган звани филм Тома. Комбиноване способности компоновања Жељка Јоксимовића и писања текстова Предрага Живковића Тозовца, саставиле су ову песму и успеле нешто заиста уникатно – да створе песму прошлости довољно уверљиву и снажну да сваки љубитељ кафане добије жељу да је одмах поручи за преостали износ свог новчаника.

Несумњиво је и то да је Поноћ ових дана већ домаћи задатак многим оркестрима, певачима и бендовима који наступају по кафанама (или ономе што је од њих остало) широм Србије и у којима ће се ова песма све чешће поручивати. На крају крајева, биће то добродошла допуна кафанским хитовима и кандидат за оне којима је вечност већ загарантована.

Никад настављен низ
Задржавајући се на тренутак на специфичном жанру музике који је цветао у периоду од раних шездесетих па до деведесетих година, немогуће је не приметити да он никад није добио свој наставак. Континуитет стварања народне музике тог доба свакако није нагло прекинут, али деведесетих година почео је полако да нестаје и уступа своје место другим, хибридним жанровима. Жанр је остао да живи код појединих певача, али са њиховим одласком и он нестајао јер као шири покрет није опстао.

Филм се обраћа публици са намером да ову појаву истакне и још једном подвуче уникатност тадашњег стваралаштва на коју често заборавимо. Када бисмо бројали песме данас присутне у кафанама и на свадбама, лако бисмо схватили да велики део чине баш оне које су настале тада.

И Бог створи Тому
Упечатљив опис карактера Томе Здравковића у филму везан је за ситуацију у којој он (по ко зна који пут) Силвани признаје да је заљубљен у њу. Она га у више наврата одбија, али у једној од сцена му индиректно објашњава да је разлог томе њена жеља да буде срећна. Њега перципира као свакако шармантног момка и искрено њеног „омиљеног пјевача“, али с друге стране сасвим јасно разуме да је он већ неповратно окренут кафани и везан за све добре и лоше ствари које с њом долазе. Због тога се она опредељује за „мирну луку“, како је представљен њен муж, тенисер Радмило Арменулић.

Оваква поставка ствари снажно подсећа на филм И Бог створи кафанску певачицу у којој главни лик одлучи да се ожени кафанском певачицом, прекасно схватајући мане њеног занимања. Оно што је свако осим њега знао, јесте то да ће таква певачица увек бити осуђена на константна добацивања, коментаре, насртаје пијаних муштерија и рад до раних јутарњих сати. Укратко – живот некомпатибилан са регуларним свакодневним животом оснивањем породице и посвећивањем мужу.

Управо ову увиђавност која је недостајала Бати Живојиновићу као протагонисти у поменутом филму, Силвана је имала и због ње је одлучила да се не упусти у брак са Томом, поред свих симпатија које је за њега имала. Све његове особине које га чине толико пријемчивим, привлачним и шармантним, у исто време га чине и одбојним. Ова дуалност његовог карактера није дотакнута на овако добар начин ни у једном другом тренутку филма.

Хармонија
Као што је и за очекивати, читав филм је вешто испраћен музиком. Највећи део чине народне песме, пре свега Томине, али и хитови Индекса, YU Групе и Здравка Чолића су били међу онима који су употпунили су ову биографију на платну. Емотивно путовање које Тома пружа заснива се на синергији de facto сетног карактера певача, аутентичног приказа ликова и њихових проблема као и избора песама и њихових места у филму. Да један од ових фактора није направљен на високом нивоу на којем јесте, читава прича имала би стабилност куле од карата и вероватно доживела фијаско.

И док су се многе Томине песме пуштале у оригиналу, певач Ацо Пејовић је отпевао неколицину песама са толико вештим скидањем Томиног гласа, да не бих са сигурношћу могао да тврдим да је публика знала у ком тренутку слуша Здравковића, а у ком Пејовића.

Песме моје
Оно што би могао да буде пропуст филма јесте прескакање нумере Песме моје. Ова Томина песма-тестамент, коју је написао његов пријатељ Кемал Монтено, својеврстан је опроштај од својих песама, којим Тома тим поводом поручује да „остану са друговима и за њега живе“, након чега следи рефрен састављен од делова рефрена његових ранијих хитова:

О Данка, Данка, Данка, о Марија

Хеј Бранка, Бранка, Бранка

Проклета је ова недеља

О мајко што ме роди

Кад среће немам ја

Дотак’о сам дно живота

Проклета је ова недеља

Сама поставка је идеална, може се рећи зицер за Бјелогрлића на којем је требало само да поентира али је ипак пропустио. Истражујући Томину целу каријеру у последњих неколико година колико је правио филм, немогуће је да за ову песму и њену причу није знао, што ме оставља са закључком да је највероватније намерно одлучио да је изостави. Можда је, попут шаховског велемајстора, сматрао то за превише очигледан потез, за клишеизиран завршетак филма који би сваки мало бољи познавалац опуса Томе Здравковића предвидео.

Због тог „пропуста“ Бјелогрлића аутор овог текста вас оставља са прикладним крајем приче о Томи уз један уживо снимак, са све реакцијама његових најближих пријатеља са естраде:

Фото: Снимак екрана / YouTube

Комплетан текст можете прочитати на блогу “Кафански клуподер” аутора Ђорђа Ивановића

Leave a Reply

Your email address will not be published.