Морбидна радозналост или зашто нам се допадају серије попут Squid game

Већ је бајата вест да је серија Squid game постала једна од најгледанијих серија на свету, али оно на шта многи покушавају да одговоре јесте – зашто је то случај?

Прича о играма на живот и смрт или некој новој врсти модерних гладијатора није нимало оригинална или нова идеја, стога за одговор на ово питање треба копати дубље у људску природу.

Ово јужнокорејско остварење је постало Нетфликсово нагледаније оригинално чедо које се за само месец дана попело на врх листе најгледанијих серија. Погледало га је (најмање) 142 милиона људи путем ове платформе и ко зна колико још кроз разне, друге, неутабане путеве интернета. Сама гледаност не мора гарантовати квалитет, али свакако означава појаву која је погодила нерв великог броја људи.

Embed from Getty Images

Кратки осврт

Радња је смештена у данашњу Јужну Кореју и прати живот коцкара без пара и посла који покушава да дође до новца за своју мајку и ћерку. Он, заједно са другим људима задуженим до толике мере да се из дугова не могу извући поштеним радом, на своје последње коцкање креће са највећим улогом, животом. Кроз девет епизода ликови серије пролазе кроз разне корејске дечје игре непознатих маскираних организатора, док повремене тренутке размишљања о томе да ли је читава игра вредна ризиковања њихових живота, прекида звук бунтова новца намењених шампиону, који падају у велику стаклену куглу изнад њихових глава, заслепљујући их попут јелена који на призор фарова аутомобила остаје непомичан.

Сама радња држи пажњу и поред тога што је недовољно разрађена. Иако је крајем сезоне натукнуто постојање следеће и тиме оправдано што нисмо добили све кључеве приче у овој, као гледалац не могу да не приметим да су бројни одговори могли да се нађу у првој сезони. Наиме, о самој идеји и позадини читаве организације имамо само наговештаје, о којима ће бити речи и у овом тексту, али највећи део приче је заправо и даље мистерија.

Једна од највећих замерки свакако је клишеизиран приказ америчких богаташа, који се под огромним далијевим маскама разбацују баснословним сумама новца које стављају на већ поменуте такмичаре, док међусобно разговарају болно неприродним дијалектом енглеског. Укратко, дат нам је кичаст поглед на забаву богаташа који воде свет – клађење на животе сиромашних, „отимање“ за секс свакога ко им се имало допадне (јер им се може) и генерално борављење у тајним кулоарима друштва за које нико не зна.

Embed from Getty Images

Са друге стране, серија има елементе критике данашњег преовлађујућег економског поретка у којем готово свако може прелако да се нађе у позицији „играча“ ове бруталне игре. Додатно, треба заузети и разумну дистанцу и прихватити да неко са наше културне позиције не разуме све поруке серије снимљене под другачијим друштвеним кодом. Како ми је једна познаница, која познаје прилике у Кореји боље од мене, споменула – постоје разне финесе које пролазе непримећене поред нас, корејски неписмених. На пример, одређени ликови су користили прилично обимне и сочне псовке које нама нису адекватно представљене у преводу, неки такмичари говоре различите дијалекте корејског што додатно доприноси нијансираности приче и неписаној нарацији коју је једноставно немогуће приметити без поменутог предзнања.

Богати „трилер“ тренуци и доста емотивних сцена успешно нас држе заробљеним и целокупне епизоде заправо представљају „cliff hanger“ уместо посебних тренутака. Али, главна идеја се и даље ослања на приче попут Hunger Games и серијала фимова Saw, без и ближе разрађене приче иза себе. Истини за вољу, прича серије Squid game није завршена и комплетан суд о овоме моћи ће да се донесе тек након што се то деси, али према ономе што до сада знамо чини се да јужнокорејска серија заостаје за својим „жанровским другарима“ и оставља нам могућност да погађамо њена тумачења.

Embed from Getty Images

Homo ludens

Један од главних мотива серије – играње дечјих игара до смрти, прави заправо интересантан парадокс. Имајући у виду да се већина људи, кроз различите културе, традиције и начине васпитања деце, и даље труди да их у млађим годинама чува подаље од насиља и сваког његовог приказа, прилично је интригантна идеја сценаристе да баш на њиховим игралиштима замисли модеран масакр. Повезивање такмичара са најранијим сећањима тј. почетком њиховог живота у тренуцима док стоје пред његовим крајем, снажна је алегорија тога колико је живот кратак, мисли која ће бити и споменута у једном каснијем дијалогу.

У том дијалогу, један од водећих ликова, у исповедачком маниру говори протагонисти о изгубљеном осећају игре код себе и осталих људи са којима се среће. Наставља о томе да је права забава нестала и да је сама игра једини преостали животни надражај у који је вредно улагати, код којег нам време постаје релативна категорија. Ова линија размишљања усклађена је са идејом дела Homo ludens холандског историчара и културолога Јохана Хуизинге. У том делу, које би се могло превести као Човек играч / Човек игре, он се бави људским инстинктом за игру као централним елементом људске културе и изучава његову улогу у науци, праву, поезији, рату, филозофији и уметности.

Embed from Getty Images

Он каже да су од тренутка од када постоје речи за борбу и игру, људи имали обичај да рат називају игром. Наравно, радња серије не представља рат ни у једном облику у којем га познајемо, али само надметање са другима, где ће неминовно неко страдати, са повременим отвореним сукобима међу такмичарима – њу савршено уклапа у горепоменути цитат. Оживљавање елемента игре кроз његову најбруталнију форму – рат, један је од централних мотива ствараоца серије.

Хуизинга такође, у овој књизи написаној 1938. године, примећује опадање овог елемента у модерном друштву. Појашњава како је игра постала претрпана озбиљношћу, рангирањима, помпом и другим детаљима до те мере да је престала да буде игра и да је чак такмичарски спорт изгубио њен дух, према њему круцијалан за сваку културу.

Разочарано поентира да је са усложњавањем цивилизације и њеним оптерећењем, како средствима и техникама производње тако и све детаљнијим и пажљивијим организовањем друштвеног живота, дошло до постепеног гушења старог културног тла које је укључивало игру. Наша цивилизација је, једноставно речено, играње гурнула на маргину.

Управо ово осећање и размишљање се може видети код већ поменутог лика, који окончава свој живот са осмехом на лицу, успут описујући своју љубав према игрању. У недостатку могућности да задовољи своје потребе за игром опцијама које му се у 21. веку нуде, одлучује се на уникатну игру, и макар на кратко, у ограниченим оквирима, враћа игри централно место које јој припада.

Embed from Getty Images

Наша морбидна радозналост

Објаснивши мотиве покретача игре у серији, остаје нам да се упитамо над нашим. Зашто нас више од 142 милиона жели да гледа савремене бруталне игре, макар и као фикцију? Зашто су нам и сва слична остварења, попут споменутих Hunger Games, Saw франшизе, и других, у којима људи било кроз игру или друге околности, ризикују своје животе и окончавају их на бруталане начине, тако привлачни? Одговор можда лежи у нашој морбидној радозналости.

Често осећамо кривицу када желимо да погледамо снимак саобраћајне несреће, тучу у ријалитију, или голу јавну личност усликану на плажи, који случајно или не, из неког угла интернета нађе пут до нас. Али оно што не чуди – тај осећај кривице нас и тера да погледамо „забрањено“. Социјални и лични притисак да нешто не урадимо понекад ће нас натерати да баш више желимо то да урадимо, стварајући такозвани бумераг ефекат.

Ми смо, бизарно, привучени одбојим призорима попут саобраћајних несрећа, ратова, скандала познатих, као и других језивих ствари везаних за људску патњу и смрт, попут средњевековних справа за мучење које можемо видети у разним музејима. Експлицитно приказано људско страдање у филмској уметности спада такође под ову категорију, и привлачност свих ових ствари нас често доводи до тога да се осећамо лоше јер те сцене фактички јесу непријатне, али и даље не можемо да окренемо главу од њих.

Такође, сцене других како конзумирају нешто одбојно или како се излажу физичким опасностима некима могу бити одбојне, али оне су заправо изузетно бројне и популарне на интернету, пре свега на Јутјубу, али и другим видео платформама.

Један део одговора лежи у хемијским процесима који се одвијају у нашем мозгу. Када смо у опасности, у њега долази налет хемијских супстанци, попут допамина, који ће нам помоћи да се суочимо са реалном опасношћу испред себе – било то бежање или сукоб са предметом претње (fight or flight). Исти ови хемијски процеси ће се покренути и на симулирање сцена опасности, односно гледање горепоменутих садржаја. Тако да се намерно, без жеље да се ставимо пред праву опасност, доводимо у воајерску позицију према другима, где осећамо донекле прави страх и забринутост, и знатно дижемо ниво пажње и радозналости, као да смо у ципелама људи на екрану.

Емпатија
Гледајући такмичаре у зеленој тренерци и осећајући се као они, градимо емпатију са њима и замишљамо да смо ми тај очајник који се стицајем околности нашао у ситуацији у којој му је најбоља животна опција да се бори за новац док у исто време ризикује оно највредније, емпатију са сасвим реалном могућношћу да у данашњим системима који генеришу све веће економске неједнакости и ми завршимо у некој врсти модерног Колосеума, где бисмо жртвовали себе зарад наде за спасом. У неким облицима, такве околности већ имамо. Не треба да будемо у заблуди да су људи које гледамо као самопрокламоване звезде у разним ријалити и полу-ријалити форматима економски обезбеђени и да су тамо ради неког богаћења. Све већи број одлази у те емисије за све мање новца, пристајући на све горе услове. Такво стање ствари је доказ да Squid game и није тако далеко као што нам се чини.

Не треба заборавити да такмичари у овој серији свесно пристају на игру док не знају ништа о њој и након спознаје бруталних детаља у њој остају. Треба се замислити над тим какав је свет којим смо окружени ако је такав потез разумна опција за било којег његовог становника. Уз узимање мале дистанце и кратког промишљања није потребно много времена да се схвати да је ово серија о свима нама који живимо у некој верзији капиталистичке визије света и не спадамо у оне ситне проценте добро обезбеђених и однародованих за које би ова серија представљала ништа више од пуке научне фантастике. Нама осталима, гледање туђе патње доноси дубље размишљање о томе како би нама било када бисмо се нашли у тој позицији и да ли би то могло нама да се деси?

Серија је у више анализа названа дистопијском, али ипак бих рекао да она то није. Дистопије су прикази светова далеко одмаклих од данашњег са беспрекорно организованим тиранијским системом владавине, док Squid game заправо нема тај призвук. Она је, пре би се могло рећи, наговештај долазеће дистопије и њен први корак који ће се наставити у други, трећи, четврти ако наш црвенокоси јунак/ми пре тога нешто не предузме/мо.

Преузето са блога Кафански клуподер аутора Ђорђа Ивановића

Leave a Reply

Your email address will not be published.